Sveti Trifun, zaštitnik ljubavi i vinara…
Moj deda je imao vinograd gore u brdima iznad Smedereva. Sa pogledom na Moravu. Onu Veliku, naravno – samo tu smo priznavali.
Kao klinac sam se klatio na taljigama koje je vukao naš verni konj – Beli. Konj nije bio ni blizu belog, bio je obično, neugledno i potpuno blatnjavo siv, ali… moj deda je bio nakrivo i protiv celog sveta… kao što bi neki rekli.
Vinograd je bio mali, sparušen, kržljav. Grožđe se sušilo i venulo jer su nam baš tu u Smederevu napravili železaru koja je zagadila zemlju i obojila je u crveno.
Ali moj deda je bio tvrdoglav. Nasledio sam to od njega. Svake zime smo pokušavali da ne napravimo kiselo-gadljivu facu kada bi za slavu probali njegovo najnovije vino. Sad se tog vina sećam kao savršenog… takvo se ne pravi više!
Dede odavno nama… Kao ni vinograda. Matoro džangrizalo sada ore nebeske njive i pravi božanska vina. Naizad nasmejan…
Nego, šta vam htedoh reći, u čast tih nekih dana, bar ovaj deo oko vina da ispoštujem… kad već Mira u ljubavi nemam. I tako Deda moj – u sećanje na najleši vinograd i najbolja vina, sve tri Morave u zdravlje da teku!
Ajd Živeli!!!
