Moja prva poseta Goliji, ovoj jesenjoj lepotici među planinama, se odigrala pre nekoliko godina. Sećam se kao da je juče bilo; prelistavao sam tekstove i putopise na jednom od biciklističkih sajtova. Jedna od osobenosti ovog sajta je takozvana ‘najava vožnji’ u kojoj svaki član može da predloži rutu, distancu, vreme… i pronađe nekoga raspoloženog da mu u toj vožnji pravi društvo. Među mnogim najavama i planiranim vožnjama, jedna je posebno privukla moju pažnju.
Naslov vožnje kao da je pravio neki majstor reklame: ‘Vatromet Jesenjih Boja!’ vroštao je bombastični naslov iznad detaljnog opisa višednevne ture po Goliji. Ispostavilo se da je vožnja vrlo popularna i tradicionalna. Svake godine je okupljala sve više i više vozača i za tu godinu je bilo očekivano između 50 i 70 posetilaca. Golija je bila prikazana nekim od fotografija snimljenih na prethodnim vožnjama i moram priznati da su lokacije delovale vanzemaljski lepo.
Posle par telefonskih poziva, sve je bilo spremno i organizovano. Ostalo je samo da spakujem ranac, napumpam gume i sačekam dogovoreni datum. I tako je počela moja prva poseta Goliji.
Kao jedna od najlepših i najpošumljenijih planina, Golija je 2001. godine proglašena bio rezervatom pod specijalnom zaštitom UNESCO-a. Specifičnost ove planine se ogleda u neverovatnoj raznolikosti biljnog sveta.
Preko 1100 vrsta biljaka (ne nisam pogrešio broj) krasi njene padine. Zapanjujuća mešavina različitog listopadnog i četinarskog drveća čini šume Golije. U jesen, različite boje listopadnog drveća iskombinovane sa još uvek zelenim četinarima su prizor za koji je teško poverovati da nije došao iz bajke.
Iako planina Golija nema ekstremnu visinu i celom je svojom površinom prekrivena bujnom vegetacijom, ne manjka joj klanaca i kanjona kroz koje protiču užurbane planinske rečiće i potoci. Lepota ove planine je zapanjujuća i na svakom koraku se otkriva nešto novo i prelepo.
Nakon te, prve posete, Goliju sam video nebrojeno puta. I to uvek u jesen. Takođe, sve moje posete ovoj 1800 metara visokoj gorskoj lepotici su bile u znaku biciklizma. Ne bez razloga. Iako ova planina nije ekstremno visoka, distance koje je potrebno preći su značajne. Zato gotovo da nema pešačkih trekova na Goliji. Preći 40-50 kilometara sa jedne na drugu njenu stranu je avantura i na biciklu, a kamoli peške. Naravno, jedna od najvećih populacija mrkog medveda u Srbiji ne doprinosi tome da se puno ljudi odluči na višednevne hajkove po ovoj planini 😉
Golija u jesen i te kako zaslužuje posetu. Bacite pogled i uverite se sami!
PS. da pomenem i to da je Golija mesto na kojem je nastao upečatljivi ožiljak na mom nosu… Ispričaću vam tu svoju glupost jednog dana. Za sada uživajte u fotografijama nečega lepšeg od mog lica – lepšeg čak i pre nego što sam deo sebe zauvek ostavio na ovoj planini 🙂
