Postoje priče koje ne stignem da ispričam. Dok se utisci slegnu, već sam u na putu do nekog drugog mesta, do neke nove priče. Ponekad kasnim sa obradom fotografija (čuj ponekad), a i svemir se postara da izbalansira uživanje u prirodi i pune baterije sa obavezama na poslovnom planu koje mi nedeljama ne dozvoljavaju da se posvetim svođenju utisaka.
Pa, recimo da je ovo moj pokušaj da jednu po jednu, i neispričane priče pomenem 
Krajem 2020, u potrazi za nečim što bi još malo ispunilo godinu, dobrim delom izgubljenu u izolaciji, pala je odluka da posetimo reku Gradac i prošetamo njenom klisurom. Za mene je to bila druga poseta ovoj biserno čistoj lepotici u toj godini. Posle bujnog zelenila leta, goreo sam od želje da doživim ovu klisuru u šuškavo zlatnu jesen. Naravno, nije me razočarala.
Reka Gradac je po mnogim svojim odlikama neobična.
Izvire, prvi put, tamo negde ispod Povlena, da bi posle samo par kilometara nestala u bogatom krečnjaku okolnih brda. Dok teče nepoznatim dubinama, na površini ostaje staro, sada suvo korito kojim je nekada tekla.
Prikladno, ovaj deo nosi ime Suvaja.
Gradac ponovo izvire nekoliko kilometara dalje u zelenilu okupanom vrelu. Sledećih 28 kilometara teče kroz nestvarno lepu, vijugavu klisuru da bi u samom Valjevu svoj put završio kao najveća pritoka Kolubare.
Na svom donjem toku, Gradac je izdubio opčinjavajuće lepu i bogatu klisuru sa gotovo 70 pećina, bujnim zelenilom i raznovrsnim životinjskim i biljnim svetom.
Drugi izvor reke je vrelo sa još jednim prikladnim imenom – Zelenac.
Okolina vrela je bujno zelena čak i u poznu jesen. Na samom vrelu temperatura vode koja izvire je samo 10 stepeni, a na ostatku toka prosečna temperatura reke je oko 13 stepeni. U najtoplijem delu, na samom ulazu u Valjevo kod stare betonske brane, čak ni u najtoplijim letnjim danima Gradac nema više od 19-20 stepeni. Gradac je hladan kao retko koja reka koja nije nastala topljenjem glečera. Moja prethodna, letnja poseta klisuri se odigrala u jednom vrelom danu koji je žario i palio, ali uz samu reku sam u par navrata poželeo da sam obukao nešto više od majice i šorca.
Kupanje u Gradcu je rezervisano za najhrabrije, a nadomak urbanog gradskog jezgra – kupanje je vrlo često i zabranjeno.
Međutim, igra žmurke sa izviranjem i nestajanjem i vrlo niska temperatura vode nisu najistaknutije odlike reke Gradac. Najlepša činjenica o Gradcu je da je to vrlo čista reka.
Prema mnogim ispitivanjima, Gradac je najčistija reka u Srbiji i jedna od najčistijih reka u čitavoj Evropi.
I mogu vam reći da se to i te kako vidi i oseća. I na delu toka gde u slapovima prelazi preko kamnjara i tamo gde u sporim meandarima nalazi sebi put kroz bujno rastinje klisure, Gradac je kristalno čist.
Iako se radi o relativno plitkoj reci, postoji par dubljih delova tamo gde su vode izdubile zdence i virove. Čak i na tim mestima pogled dopire do dna rečnog korita.
Ove vode su dom mnogobrojnim pastrmkama, tako da je ova reka vrlo popularna kod pecaroša… o čemu ja ne bi mogao da dam ni jedan jedini smislen podatak pošto o pecanju ne znam baš apsolutno ništa.
Međutim, ono o čemu ponešto i znam je da par malih, očigledno ekoloških kampova, uz sam tok reke, i te kako zaslužuju posetu. Uz žubor reke, pesmu ptica i duboki mir kojim klisura zrači, baterije ćete napuniti i za par sati šetnje a kamoli za nekoliko dana kampovanja.
Kad već pominjem potpuni mir, samo suvo korito – Suvaja, je najtiše mesto na kojem sam ikada bio.
Dan je bio miran, bez vetra, nije bilo ni šuštanja lišća, pesme ptica, pa čak ni zujanja insekata… bukvalno nikakvog zvuka. Okolne litice dodatno upijaju bat koraka, reči, smeh… tako da vas sablasna tišina na kraju potpuno obuzme.
Suvaja je bila do te mere tiha da smo se posle dvadesetak minuta provedenih u njoj saglasili da dalji put tim delom klisure nema poente, jer ‘sigurno nema šta da se vidi’. Pravi razlog je bio što smo se ustvari osećali ekstremno nelagodno okruženi dubokom i potpunom tišinom.
S obzirom na dužinu i razuđenost klisure, teško da ćete celu obići u jednom danu. Najčešće se klisura deli na dva dela – od izvora tj vrela Zelenac do manastira Ćelije i od manastira do betonske brane i ulaska u Valjevo.
Ne mogu da se odlučim koji deo klisure je meni lepši. Oba su prilično slična, mada se generalno stiče utisak da sa odmicanjem toka reke Gradac, njene obale postaju pitomije i prohodnije.
Ove fotografije su nastale na gornjem delu toka koji je malo manje uređen, i u kojem je priroda gotovo potpuno netaknuta.
Daleko od toga da će bilo kome ove staze predstavljati izazov, ali očekujte nešto malo uspona i spustova dok se putići probijaju kroz nedirnutu prirodu klisure.
Donji tok reke je malo uređeniji i staza gotovo da se ni na jednom delu ne udaljava na više od par metara od toka reke. Ceo tok klisure je prohodan i za bicikliste, uz ogradu da će vas na par mesta put odvesti na seoske kolske puteve visoko iznad klisure.
Na kraju se ispostavilo da ova neispričana priča baš i nije tako kratka.
Ko zna, možda na leto dobije svoj kamperski ili biciklistički nastavak
