Ovo je jedna od mojih najdražih fotografija. Nastala je na pomalo neobičnom mestu: u grotlu geotermalnog pakla na Islandu.
Island je vulkanski aktivno ostrvo. Lokacija na kojoj je to više nego očigledno se nalazi na severoistočnom delu ostrva u regiji pod nazivom Hverir.
Ovo mesto je kao stvoreno za snimanje filma čija se radnja dešava na drugoj planeti.Crvene spaljene stene, neprekidni dim koji se vije sa okolnih brežuljaka, jak miris sumpora. Ukoliko ikada poželite da se osetite kao da ste otišli u misiju na Mars – ovo je prava lokacija za to.
Kroz ovaj spaljeni pejzaž prolazi čuveni Islandski kružni put (Ring Road). Ovaj put je nešto najbliže autoputu za zemlju kaj ne može da se pohvali da sa jednog na drugi kraj možete da stignete putem koji u celom svom toku ima dve trake. Na nekim mestima ćete morati da sačekate vozila koja vam idu u susret. I nigde nećete smeti da vozite brže od 90 km/h.
Uz malo lutanja po okolnim brdima, pronašao sam lokaciju sa koje se udaljeni Ring Road vidi kao savršeno slovo S dok se uspinje i probija kroz crvenom prašinom okovana brda. Iz nekog razloga, ovakvi S oblici su ljudskom oku vrlo prijatni. U svim situacijama pokušavam da ih otkrijem i fotografišem, kako među ljudskim tvorevinama, tako i među prirodnim pojavama.
Dosadni tehnički podaci kažu da je fotoaparat bio Sony A6000, uparen sa Sony FE28-70 objektivom. Ovo je u to vreme bila moja uobičajna kombinacija za putovanja. Da bi, koliko je to moguće sa ovim objektivom, komprimovao scenu i proizveo utisak da su se udaljene planine stopile sa brdima u prvom planu, fotografiju sam napravio sa objektivom podešenim na krajnju fokalnu distancu od 70mm. Moglo je biti i bolje da sam imao neki još duži objektiv, ali šta je tu je. Tokom godina sam naučio da treba raditi sa onim što imaš jer je i to bolje nego čekati da se zvezde sklope.
Ostale tehničke karakteristike fotografije su primer za školska podešavanja kada je u pitanju pejzažna fotografija: ekspozicija od 1/125 sec, otvor blende f/8 i osetljivost ISO100.
Gotovo uvek koristim RAW format zapisa fotografije. Omogućava mi da se izvučem sa sitnim greškama ekspozicije, koje uopšte nisu tako retke kao što bi voleo.
Scena koja me dočekala u računaru nakon importa fotografije naravno nije ni nalik onome što sam kroz objektiv aparata video, a još manje ono što je krajnji rezultat obrade.
Za one koji će frknuti i izgovoriti ‘Fotošop – znao sam’, samo par napomena. Raw format deluje isprano zato što svaki piksel sadrži sve informacije koje su došle do senzora fotoaparata. Obrada ovakve fotografije je nešto što se podrazumeva. Tokom obrade, fotograf ima vrlo kreativne mogućnosti da se poigra sa osvetljenjem, kontrastom, saturacijom boja i mnogim drugim parametrima.
Ovaj korak nije ništa moderno što je pokvarilo ‘celu igru’ i učinilo fotografije nerealnim. Fotomanipulacija je oduvek postojala. Andy Warhol je koristio fotografiju Marylin Monroe za svoje čuveno delo, a Ansel Adams, jedan od najvećih umetnika crno-bele fotografije, je koristio vrlo složene metode manipulacije svetlom i maskiranja delova fotografije da bi stvorio svoja remek dela. Ne postoji pejzaž, fotografisan starim analognim fotoaparatom, a da se u proces nisu umešali brojni filteri nakačeni na objektiv aparata.
Ja se trudim da u svom procesu maksimalno očuvam autentičnost fotografije i scene koju fotografija predstavlja. Jedan od velikih fotografa od kojeg sam učio osnove foto manipulacija, francuski majstor fotografije Serge Ramelli, mi je u jednoj od svojih najranijih lekcija rekao da je cilj umetničke fotografije da sačuva i izazove emocije koje je fotograf imao dok je fotografiju stvarao. Etički su opravdane izmene na fotografijama koje su u skladu sa tim pravilom očuvanja pravih i iskrenih emocija. Ovog pravila se i dalje držim.
Najviše što ćete videti u mojim foto manipulacijama je uklanjanje nekog objekta ili osobe koji ne doprinose sceni ili je ometaju. Granica koju sam sebi postavljam je zamena dosadnog neba nekim malo dopadljivijim, ali moram da priznam da taj korak još uvek nisam primenio ni na jednoj svojoj fotografiji. Sve vreme se trudim da ostanem u granicama etički prihvatljivih izmena koje su široko prihvatljive.
Prva stvar koju sam na fotografiji primetio bio je toranj bobilne telefonije na horizontu. Kao što rekoh, potpuno nebitan i vrlo ometajući detalj ugotovo besprekornom pejzažu. Sa velikim zadovoljstvom sam ga uklonio sa fotografije korišćenjem spot-removal alata.
U sledećem koraku sam izabrao odgovarajući profil boja, izvršio korekciju senki i svetlosno istaknutih delova fotografije. Pošto gotovo uvek fotografišem tako da ekspoziciju odredim na osnovu najsvetlijih delova fotografije, korekcije osvetljenja su gotovo automatske – highlight na minimum, senke tako da prijaju oku, tačke zasićenja crne i bele boje na osnovu histograma… gotovo dosadno i nimalo kreativno. Na samom kraju, gotovo svim fotografijama dodam blagu S krivu koja istakne kontrast fotografije i malo doprinese opštem utisku oštrine. Najčešće je zbog ovog poslednjen neophodno korigovati opštu osvetljenost fotografije, ali taj korak i onako ponavljam puno puta do kraja obrade.
Već u ovom trenutku, većina fotografija je dovoljno dobra. ponekad kada žurim da objavim fotografije na Facebook-u ili nekoj drugoj socijalnoj mreži, obradu završim ovde. Međutim ne i u ovom slučaju.
Nebo je bilo za nijansu presvetlo u odnosu na planine i put i to je dovodilo do toga da previše privlači pažnju. S toga sam dodao gradijent masku kojom sam ga potamneo za par koraka.
Usledio je verovatno najkritičniji deo fotoobrade a to je izbor scene i kropovanje suvišnih delova sa finalne fotografije. Iskreno, još uvek se dvoumim izmđu široke ili nešto uže scene. Obe imaju svoje za i protiv i verovatno da će svako imati svog favorita pri čemu ni jedna ni druga opcija neće biti pobedničke.
Za sam kraj obrade obično ostavljam uklanjanje šuma i dodano izoštravanje fotografije. U većini slučajeva, fotografije snimljene sa ISO100 kao što je ova, gotovo da ne trebaju uklanjanje šuma veće od 5-10%. U skladu sa time, proces ‘izoštravanja’ ivica radim vrlo umereno i sa aktivnim maskiranjem. Na ovaj način su ‘duhovi’ i nerealan izgled nekih sitnijih detalja svedeni na najmanju moguću meru. Na žalost, objektiv koji sam koristio je zloglasno poznat po tome što izaziva prilično jasno vidljive hromatske aberacije kada se fotografiše u kontra svetlu. Zbog toga su ovakve korekcije obavezne na svim fotografijama pejzaža koje se gotovo uvek prave u nekoj vrsti kontra svetla.
Na samom kraju, ukoliko sam baš raspoložen (a najčešće nisam) podešavam sveto trojstvo fotografije: Nijansu, Zasićenost i Osvetljenost (Hue, Saturation, Luminance) svake boje na fotografiji. Ove promene zaista držim na apsolutnom minimumu, jer čak i najmanje promene u nekoj od osobina primarnih boja mogu imati ogroman uticaj na finalni proizvod. Editovanje ove fotografije sam završio dodavanjem Presence zasićenja koje se svodi na povećanje kontrasta u srednjim tonovima fotografije. Na ovaj način se dobija efekat veće oštrine fotografije na uštrb gubljenja jednog vrlo malog dela podataka u senkama.
Ovo može izgledati kao ogromna lista izmena. Gotovo da ne postoji deo fotografije koji nije doživeo promenu ovim editovanjem. Ali, da sam koristio JPG format zapisa fotografije, dobar deo ovih promena bi primenio fotoaparat, neke sasvim sigurno sa manje takta i manje suptilno nego ja. Od prvog dana nastanka fotografije, nastali su i načini i metodi da se ta fotografija prilagodi i ulepša.
Ovo je jedna od najdražih fotografija koje sam ikada napravio.
Minimalizam ove scene i spaljeni krajolik koji prikazuje, jednostavnost praznog puta su prosto hipnotišući. Kada bi ovu fotografiju opisao rečima, ona bi mogla da izazove isključivo negativna osećanja. Međutim ona u stvarnosti izaziva osećaj optimizma, napredovanja, sreće. Put je toliko precizan i sa takvom odlučnošću seče ovaj mrtvi pejzaž da mora da vodi na neko lepo mesto u neko bolje sutra…
One thought on “The S Road”