Posle dosta razmišljanja, vaganja za i protiv, popisivanja hiljadu i jednog razloga… na kraju sam odlučio – hajde da naizad napravim i to čudo zvano web sajt.
Tokom godina sam koristio skoro sve platforme koje su se pojavljivale i nestajale od FaceBook-a, Blogger-a, WordPress-a pa do nekih opskurnih i malopoznatih platformi za koje verovatno niko nije čuo kao što su Sola, SteemIt i Hive. Ono što je svim platformama do sada bilo zajedničko je da su bile poprilično dizajnerski limitirane, da je kreativnost najčešće bila gurnuta u drugi plan ili da su zahtevale opsežno tehničko znanje da bi se njihov potencijal iskoristio. Ustvari, da budemo iskreni, tokom vremena sam potpuno izgubio zanimanje za njih.
Na kraju sam čvrsto rešio da nema nikakve potrebe da objavljujem fotografije… A ni te moje nazovi putopise. I onako je to samo polupismeno, fotografije su polufabrikati i na kraju krajeva – radi se o duboko intimnim stvarima i nema nikakve potrebe da to delim baš sa svima…. Zar ne?! I zato sam prestao da pišem i objavljujem fotografije.
A onda, samo par meseci nakon te čvrste odluke, otputovao sam na Island…
O Islandu bi verovatno mogao da napišem roman. Što o lepoti i raznolikosti prirode tog everovatnog ostrva, što o neverovatnom narodu koji tamo živi u gotovo potpuno nedirnutoj divljini, narodu koji ima potpuno različito viđenje sveta i života od onog na koji smo mi navikli.
Pre par godina sam za jedan drugi momenat u životu izjavio da je jedini način da ga opišem kao trenutak kada mi sopstveni model sveta više nije dovoljan. Trenutak kada shvatiš da definicija prirodnih zakona i pravila koje imaš u glavi više nije kompletna. Trenutak kada nove činjenice, doživljaje, emocije… nemaš gde da uglaviš. Ne postoji polica, registar, misao… šta god… Postojeći kalup svemira je nedovoljan. I onda, šokiran, jedino što možeš je da promeniš svoje viđenje sveta. Da ga malo proširiš, da mu dodaš još to nešto što te učinilo biogatijim i još malo ti otvorilo oči. Da napraviš još jednu policu…
Putovanje na Island je bilo upravo to. Trenutak kada jedino što možeš da zaključiš jeste da te je Život još jednom sačekao iza krivine da te nauči par lekcija: ovaj put lekcija o lepoti i smislu i… i još nečemu što mi je zaista teško da objasnim u manje od par hiljada stranica… a to onda definitivno ne bi bio uvod u jedan web sajt 😉
Po povratku sa Islanda sam prelistao desetak godina aktivnog fotografisanja i shvatio da tu ima predivnih priča koje nikada nikome nisam ispričao. Misli koje nisam do kraja uobličio u glavi. Pa čak i pejzaža koje niko osim mene tada kada su fotografisani nije video.
I iz potpuno sebičnog razloga – da pokušam da razumem sebe i svet koji me okružuju, nastala je prvo skromna ideja da napravim sajt.
Ljubav prema fotografiji, planinarenju, biciklizmu i lutanju novim predelima, gradovima, upoznavanje ljudi i njihovih običaja me prati dosta godina. Iako sam prešao dalek put od prvih mutnih fotografija, trapavih pokušaja da negde stignem i klimavih bicikala koje sam svih ovih godina vozio – još uvek sam daleko od onoga što želim da postignem. Ako uopšte znam šta želim da postignem.
Ali ono što je najbitnije – još uvek sam daleko od one osobe koja želim da postanem. Ovo je moj put, moj način da naučim nešto novo o svetu, ali pre svega o sebi. Ovo su moji trapavi koraci deteta koje je tek prohodalo kroz svet…
Ko zna, možda vam se neki od tih koraka svide.
PS: Originalna (i ispostaviće se potpuno debilna) ideja je bila da za sajt koristim engleski jezik. Posle nešto godina sam shvatio da vrlo često imam problem da se ispravno izrazim i na maternjem jeziku a kamoli na engleskom, koji, da budemo apsolutno iskreni, nikada nisam učio.
Posle par godina maltretiranja i sebe i sveta sa indijanskim narečjima nemuštih priča, odlučio sam da prestanem da se pravim blesav (čuj pravim) i da sve tekstove napišem onako kako su mi se u glavi sklapali na maternjem jeziku.
I tako… neke reči će biti izgubljene da bi neke nove bile napisane. Kao i obično 😉
