Prevoj Bernina (Passo del Bernina) se nalazi na 2300 metara nadmorske visine. Povezuje dve prelepe švajcarske doline ispunjene pešačkim i biciklističkim stazama. Pošto se jedna od dolina zove Val Poschiavo, što smo na srpskom slobodno protumačili kao ‘pošašavio’, naša vožnja tim krajem je morala biti – potpuno luda.
Na prevoj stižemo dosta kasno posle podne. Veoma kasno za dugu vožnju. S obzirom na namršteno nebo, temperaturu od samo 10 stepeni iznad nule i skori mrak, morali smo pažljivo da razmislimo da li je uopšte pametno voziti se. Posle 6,5 sekundi pažljivog razmatranja, bili smo u sedlima … i idemo 😉
Iako je Paso del Bernina visok „samo“ 2300 metara, obično je zatvoren od sredine jeseni do sredine proleća zbog vremenskih (ne) prilika. Ovaj prevoj ima sasvim zasluženu reputaciju da je opasan zbog nepredvidivih oluja.
Ubrzo stižemo do malog alpskog jezera odakle nas put vodi niz dolinu između dva vrha. Negde u to vreme, naš vodič i moj dobar, mada od tog dana zamalo bivši, prijatelj je objavio da ne prihvata nikakve ‘pritužbe na trek’ i da mu se ne obraćamo po ovom pitanju i (da citiram kraj) – kome se ne sviđa, može slobodno istim putem nazad 🙂
Naravno da nas to nije sprečilo da naredne sate obilato začinimo rečenicama poput ‘Znači nikada nisi video ni jednu mapu ove oblasti?’, ‘Kada priznajemo da smo se izgubili?’, ‘Zovi mi taksi?’, ‘Are we there YET?’ I, naravno, ‘Zamisli da nismo dobro razmislili i krenuli, mogli smo da gubimo vreme ispijajući pivo’.
Sledeći deo staze trebalo je da bude prvi zabavni spust u našoj vožnji. Od vrha prevoja Bernina do žičare Diavoleza ima oko 300 metara visinske razlike, tako da smo očekivali zabavnu vožnju i uživanje u brzini. Nažalost, staza je bila bukvalno neprohodna. Topljenje snega i lavine su pretvorili zahtevnu biciklističku stazu u gotovo nemogući hajkerski trail. Umesto vožnje, dočekalo nas je nošenje bicikala i pronalaženje puta kroz stene. Umesto za par desetina minuta, posle sat vremena stižemo do dna doline Bernina i podnožja žičare Diavolezza. Imajući u vidu temperaturu i stanje staze, morali smo da odlučimo – ili ćemo otkazati vožnju i penjati se asfaltiranim putem na vrh prevoja Bernina, ili ćemo rizikovati i nastaviti do prevoja Fieno kroz nepoznate uslove u planini. Svi koji su se ikada vozili sa nama znaju koliko volimo asfaltirane puteve, kako lako odustajemo i koliko smo pažljivi i promišljeni… tako da smo posle 6,5 sekundi dubokog razmišljanja krenuli dalje u planinu.
Uspon nas je vodio uz dolinu koja je pratila divlju alpsku reku. Grejalo nas je saznanje da nas na vrhu uspona čeka mali refugio. Sa radošću smo razmišljali o lokalnom švajcarskom specijalitetu – piti od jabuka i čokoladnom mleku.
Posle nekog vremena, oštar uspon se završio pored male alpske kolibe koja je zračila blaženom toplotom. Temperatura se spustila na samo par stepeni iznad nule, vetar se pojačao, bili smo mokri, a zalazak sunca je bio veoma blizu.
Sa ogromnim entuzijazmom sam uživao u velikoj šolji toplog mleka sa najboljom švajcarskom čokoladom i velikom parčetu pite od jabuka. Najbolje potrošenih deset švajcarskih franaka u istoriji potrošnje deset švajcarskih franaka.
Svi kuvari se slažu – švajcarska pita od jabuka je smešno jednostavna i preukusna! Trebaće vam: 1 jaje, 3/4 šolje šećera, 1/2 kašičice ekstrakta vanile, 1/2 šolje brašna, 1 kašičica praška za pecivo, 1/8 kašičice soli, 1 šolja seckane oljuštene jabuke, 1/2 šolja seckanih oraha
Pomešate jaja, šećer i vanilu, zatim dodajte brašno, prašak za pecivo i so i promešajte da se sjedini. Ubacite seckane jabuke i orahe. Stavite u pleh i pecite na 180 C oko 30 minuta dok ne porumeni.
Pokušajte da ne pojedete sve u jednom obroku.
PS. Naravno da sam ovo prepisao sa Taste of Home 🙂
A onda je došlo vreme da se vožnja nastavi. Očekivali smo da stižemo na najinteresantniji i najzabavniji deo treka. Ne znam otkud nam takvio očekivanje. Čekao nas je spust od prevoja Val da Fain do podnožja i rifuđija Tridentina. Solidnih 250 metara visinske razlike u manje-više eksponiranom single tracku sa pogledom od kojeg zastaje dah.
Taj spust je bio razlog što smo osmislili čitavu vožnju i sa nestrpljenjem smo savladavali poslednje metre uspona do prevoja odakle ćemo krenuti u spust. Staza je navedena na brojnim MTB sajtovima kao neverovatno iskustvo u vožnji sa pogledom od milion dolara. Šlag na torti za kraj dana!
Petnaest minuta kasnije bili smo na vrhu Val da Fain. Desno se odvajao uspon na Lej Grand jezero i sam vrh planine. Lej Grand ili ti Veliko Jezero je alpsko jezero na skoro 2700 metara nadmorske visine. Ovog puta ga nismo posetili jer je zalazak sunca bio bukvalno na vratima. Procenio sam da imamo dvadesetak minuta svetla do sumraka. A od sumraka u Alpima do potpunog mraka prođe vrlo malo vremena zbog visokih planina, tako da… ako smo planirali da spust vozimo, bio je poslednji trenutak da krenemo.
Ali, iako je pogled bio božanski, put je ličio na noćnu moru… Pogled se neprekinut pružao kroz dolinu čak tamo do udaljenog Livinja. Okolni vrhovi su parili u oblake, Sunce je bilo u najboljem narandžasto-crvenom-vidi-šta-znam raspoloženju. Pravo uživanje, pogled od milion dolara, da nije bilo apsolutno jasno kojim putem treba da se spustimo do Rifugio Tridentina…
Put su odnele lavine, što smo uz malo zdravog razuma mogli da pretpostavimo na samom početku vožnje gde su lavine zatrpale mnogo pitomiji put do prevoja Bernina. Sve što sam mogao da vidim bili su ostaci i blede senke nekadašnjeg prelepog treka. Sa leve strane se nalazilo nekoliko stotina metara dubokog ponora. Sa desne… moram da priznam da su poslovno odgovorni Švajcarci krenuli da popravljju stazu, ali najdalje što su stigli je bila zahtevna planinarska staza. Ni blizu biciklističkog single treka koji smo očekivali.
Sam početak je više ličio na Via Ferratu, da bi se dalje smenjivali ‘budi maksimalno oprezan’ i ‘drži se za jebenu sajlu’ delovi. Na samom kraju, uzane serpentine, litice i stenovite stepenice su vodile su do našeg cilja. Zabava bez prestanka…
Nekoliko godina pre toga, sam ‘vozio’ onu čuvenu double-black stazu svetskog prvenstva u enduro biciklizmu u Tinju u Francuskoj. Ne sećam se imena staze, ali znam da je imala ‘scare’ u svom nazivu. I to mi je i uradila. Onaj mali deo koji sam vozio je bio užasavajući. A oni ostali su izgledali kao ludački snovi pomahnitalog bicikliste na kreku. Zastrašujuće iskustvo. Pola staze sam nekako hodao, a druga polovina je prošla u hiruški preciznom i ne baš dostojanstvenom nadam-se-da-niko-ne-gleda-samo-ovo-da-nekako-preživim drljanju po guzici. Bez ijedne trunke vožnje. Ili dostojanstva. Izjava da sam tu stazu ‘vozio’ je u najmanju ruku – epsko preterivanje.
E – ta staza je bila dečja igra za spust koji nas je očekivao.
Odlučili smo da je vrag odneo šalu i da u spust krenemo maksiiimalno oprezni. Neko vreme sam uspevao da balansiram između hodanja, nošenja bicikla i fotografisanja, ali sam ubrzo odustao od toga. Sličnu odluku su doneli i ostali – bicikl ide pored ponora, druga ruka je na sajli ili steni. Na ovaj način žrtvujete bicikl ako nešto krene po zlu, ali bar imate opciju. Polako, korak po korak, dok mrak neumitno pada, lagano i pažljivo smo se spuštali. Moram da vam priznam, vidici su bili među top 5 koje sam ikada video. Bar u onim retkim situacijama kada sam se osećao dovoljno bezbedno da uživam u pogledu. Pogled je bio savršen.
Stigli smo do Rifugio Tridentina u trenutku kada je sunce definitivno zašlo. Imali smo opet opciju asfalta, ali – ovog puta nismo razmišljali ni 6,5 sekundi. Možete se kladiti da smo ponovo izabrali planinu. U potpunom mraku, uz svetla čeonih lampi, savladali smo poslednjih desetak kilometara bespuća Bernine i skoro 6 sati nakon polaska stigli do kraja staze. Bili smo umorni, gladni, žedni, smrznuti i… potpuno i apsolutno srećni.
Bernina ostaje za mene jedno od najlepših iskustava koje su mi Alpi poklonili u godinama druženja. Pogledi su bili nestvarni, divljina planine koju smo osvojili je prosto predivna a spust kojim smo se vratili do civilizacije je jedan od najlepših po svojoj lepoti, zahtevnosti i, zašto ne reći – zabavnosti. Iako je na momente bio opasan, uživanje i druženje ponekada nemaju cenu.
I dan danas kada izvozim ili isplaninarim neki zahtevan trek, obavezno ga poredim sa pošašavelim trekom Bernine… Znate šta – ni jedan mu se do sada nije ni približio 🙂
