Ako postoji grad koji nikada nikoga nije ostavio ravnodušnim, onda je to sasvim sigurno Venecija. Lavirint kanala, mostova i neverovatne arhitekture na vodi je nešto što postoji samo ovde i nigde više na svetu. Kao i u onoj priči o crnom i belom, tako i Venecija polarizuje ljude na one koji je obožavaju, i na one, mnogo ređe, koji ne mogu očima da je vide.
Pogađate, ja spadam u ove prve – zaljubljene, opčinjene, kojima se romantična Venecija uvukla u kožu da tu ostane za sva vremena 😉
Istorija Venecije je neverovatna koliko i njena arhitektura. U prvim godinama Nove ere, Rimsko carstvo se našlo na svom zalasku. Rastrzano konstantnim čarkama uticajnih porodica, podrivano željama korumpiranih pojedinaca na vlasti i oslabljeno ratovima (uh, ovo kao da nije priča o prošlosti), Rimsko carstvo je bivalo sve slabije. Sve je teže je štitilo sopstveno stanovništvo od najezda osvajača. U mnogo navrata, stanovništvo nekada slavnog i moćnog carstva, je bilo prinuđeno da se samo izbori za svoje živote i svoju imovinu.
Prepoznavanje male grupe ostrva u laguni Jadranskog mora kao gotovo neosvojivo mesto je bilo negde između poteza očajnika i potpuno genijalne ideje.
Negde u 5. veku Nove Ere, Venecija je zvanično osnovana podizanjem crkve Svetog Djakoma (San Giacomo) na ostrvu Rialto. Ostatak istorije Venecije priča neverovatnu priču o slavi, moći i pre svega kulturi jedne epohe… koju vam ja neću ispričati … ber ne ovog puta 🙂
Prva poseta Veneciji, ma koliko se na to spremali čitanjem i gledanjem priloga na internetu, će vas potpuno iznenaditi. Većina priča o velikim turističkim destinacijama vam prikazuje par desetina lokacija jer, iskreno govoreći, najčešće se tih par lokacija izdvaja dok je sve ostalo poprilično prosečno. Venecija je sušta suprotnost. Možda pomislite da je ovaj grad jedan velelepan trg, par predivnih mostova i nekoliko živopisnih zgrada. Međutim, dočekaće vas pravi lavirint. Venecija je izgrađena na 118 ostrva povezanih pravom šumom od preko 400 mostova i nebrojenim kanaima. Veza sa kopnom nekada nije postojala, mada sada postoji most kojim se u Veneciju malo jednostavnije stiže. Sve zgrade su napravljene na hiljadama drvenih stubova pobijenih u mulj i blato lagune. Da bi uopšte bilo moguđe graditi na takvim temeljima, zgrade Venecije su lagane, niske, imaju velike prozore i terase i prostrane lukove. Venecijanske ulice su kanali kojima se kreću nebrojeni čamci i brodići. Venecija je skup takvih ahitektonskih rešenja, jedinstvenih, drugačijih, a opet prelepih da će vam se na prvi pogled zavrteti u glavi. I jednom kada se izgubite u tom prelepom lavirintu, poželećete da vas nikada više ne pronađu.
Moja prva poseta Veneciji je bila potpuno neplanirana. Imao sam samo 15 godina kada sam prvi put sam krenuo na neko međunarodno putovanje. Nisam siguran da je to ikada bilo legalno, tada je bilo maksimalno neobično, ali ajd sad… Do tada sam već nekoliko puta lutao bez plana i cilja po nekadašnjoj Jugoslaviji, otkrivajući pretežno morske destinacije na Jadranskoj obali. Ovaj put sam se otisnuo malo dalje. Cilj je bila Francuska i magični Pariz. Na tom slavnom putovanju sam stigao čak do… Francuske granice. Carinik me pogledao, pogledao pasoš, još jednom mene, pomenuo nekog Merdea kojeg Francuzi baš vole da pominju, i rešio da postanem tuđ problem time što mi je pokazao kojim putem mogu da se vratim u Italiju. Da se na tom putu ne bi izgubio, dobio sam pratnju brkatog žandara koji se pobrinuo da se ukrcam na prvi voz do kuće. Pomalo očajan, prihvatio sam brkatu pomoć, jbg bio je naoružan, ukrcao se na voz i odlučio da ću neko vreme intezivno mrzeti Francuske carinike.
To što ja nisam gledao table na vozu je nekako pokazatelj da sam kao dete verovao ljudima, što me ni dan danas (na žalost) nije napustilo.
Dok sam tako sedeo i intezivno mrzeo brkate ljude, voz je stao, u kupe je provirio Italijanski kondukter u uniformi koja je više ličila na odelo Džemsa Bonda i sa osmehom od milion dolara izgovorio rečenicu kojoj ću se u narednim godinama smejati nebrojeno puta, svaki put kada je se setim:
– Ultima Stazione, Venezia!
– Ultima Stazione??
– Last station?!??
– Jel ovaj reče Venecija???
– Šta koj… ?!???
– Dove vai Ragazzo??
– Belgrado!!! …
– Porca miseria! ….
– Vieni, Vieni!
Ovde otprike počiva temelj toga što mi je u narednim godinama Italija bila draža od Francuske. Nisam siguran u kojoj od te dve zemlje sam češće boravio, i Francuzi i Italijani su bili maksimalno kulturni i uslužni, te dve zemlje dele moju veliku ljubav – Alpe, takođe gaje patološku ljubav prema biciklizmu, prave odlična vina, imaju prelepe devojke… ma gde ja odoh… Elem, desetak minuta nakon prvobitnog šoka, pri čemu ni dan danas nisam siguran ko je bio više iznenađen mojom materijalizacijom u Veneciji, u džepu sam imao kartu za voz do Beograda i vrlo precizne instrukcije na kom peronu će se nalaziti… za nekih 15 sati.
Italijanski Džems Bond je bio vrlo uslužan. Na rastanku mi je pružio sveže kupljenu mapu Venecije sa nekoliko zaokruženih lokacija uz par mudrosti za kraj:
– ‘If you think that you need one hour to come back to station – you need at least two!’
– ‘You’ll get lost! Don’t worry! Everyone gets lost!’
Sa još jednim osmehom od milion dolara, kondukter u odelu Džemsa Bonda me ispratio sa stanice. I mogu vam reći da mi je taj nasmejani lik učinio jednu od najvećih usluga ikada. Da tada nisam, na njegov nagovor, napustio stanicu i narednih 15 sati tumarao Venecijom, ko zna da li bi ikada postao takva lutalica u godinama koje su sledile. Mnogo puta sam mu se u sebi zahvaljivao uživajući u nekom novom pogledu. I ako kakvim ludim spletom okolnosti čita ove redove – Grazie mille James Bond italiano, grazie mille!
Veneciju čini 118 ostrva koje povezuje 417 mostova. Od toga 72 mosta su privatno vlasništvo. Mrežu kanala čini čak 177 ‘ulica’ na vodi. Najveći kanal u obliku slova S koji grubo deli Veneciju na dva dela se zove Veliki kanal, tj Canal Grande. Ukoliko odete na Google street view u Veneciji, šetaćete kanalima a ne prolazima uz zgrade, jer kanali su Venecijanske ulice.
Jedini raspoloživ transport u Veneciji je brod ili pešačenje. Naravno da nema metroa, postoji autobus ali je on ustvari mreža brodova za prevoz putnika. Zabranjena su bilo kakva vozila uključujući i ona na električni i ljudski pogon. A sama Venecija je zbunjujući lavirint mostova, prolaza, kanala i, budite unapred spremni na to, slepih ulica.
Trebalo mi je više od pet sati da kroz taj lavirint nađem put do jedne od najvećih oznaka na mapi sa tri uzvičnika i podvučenom reči ‘visitare’ …
Zamislite petnaestogodišnjeg klinca potpuno zblanutog i izgubljenog na trgu Svetog Marka kako suznim očima po prvi put u životu shvata šta znači zavoleti nešto na prvi pogled. Na prvi pogled sam se zaljubio u taj beli trg, prelep, ogroman… i ta ljubav me nikada nije napustila. I dan danas mi neke čudne mušice uleću u oči kad god posetim to mesto.
