“OK, campers, rise and shine, and don’t forget your booties ’cause it’s cold out there. It’s cold out there every day.”
Čuvena rečenica je izgovorena kao uvod u jedan od najboljih filmova ikad snimljenih – Groundhog Day ili ti Dan Mrmota. Za one retke koji ovo remek delo komedije još uvek nisu odgledali, osim sramote, informacija da se čitav film dešava jednog dana: 2. februara kada se pre svega u Severnoj Americi, ali i u ostatku sveta, obeležava Dan Mrmota. Po narodnom verovanju, tog dana mrmot izlazi da bi proverio da li se bliži kraj zime.
Običaj potiče iz Nemačke. Svakog 2. februara Germani proslavljaju praznik Candlemas . On je nasleđen iz tradicionalnog praznika zvanog Dan Jazavca. Tada je po verovanju jazavac napuštao svoj brlog po prvi put u godini. Ukoliko bi tom prilikom video senku, uplašio bi se, pobegao nazad i zima bi trajala još četiri nedelje.
U pensilvaniji su, verovatno zbog nedostatka jazavaca, usvojili da je ta životinja mrmot, a zbog dužine zime period je šest nedelja.
Kako ne pomenuti da ova tradicija postoji i u Srbiji. Naziv praznika je Sretenje i proslavlja se 15. Februara . Naravno postoji čuvena razlika od 13 dana između kalendara koji Srpska crkva koristi i kalendara koji je Srpska crkva predložila svim ostalim Pravoslavnim crkvama i koji su sve ostale Pravoslavne crkve usvojile … osim Srbije … koja je bila predlagač … 🙂
Od ostalih razlika, period dodatnog spavanja je 40 dana. I naravno, Srbi ne bi slušali savet ni od magične pevajuće vevericu ili magičnog jazavca. Taj miš bi morao da bude ponajmanje Betmen, a s obzirom na datum nastanka običaja, ipak je izabrana adekvatna, mala domaća zverka – medved 🙂
Šašavi su ti Srbi, zar ne? :
Mrmota će verovatno većina njudi proglasiti za preterano izraslog miša ili pacova. Međutim, on ustvari pripada porodici veverica. Zvanično, Alpski mrmot je najveća vevericua na svetu. Za razliku od svog šumskog rođaka, mrmot živi u brlozima iskopanim u zemlji.
Mrmoti žive u porodicama koje najčešće broje 10-20 jedinki. Kada su mladi, mrmoti su veoma živahni. Vrlo je uobičajno videti mlade mrmote kako se bukvalno igraju ispred svojih jazbina.
Oni stariji, kao što je ovaj junak mojih fotografija, su malo obazriviji. Najčešće čuvaju stražu od mogućih predatora i reaguju i na najmanji šum.
Zahvaljujući objektivu od 600 mm, bio sam u mogućnosti da ovom drugaru ne narušim mir kasnog popodneva u kojem je uživao. Zauzvrat, on se pokazao kao odličan fotomodel. Družili smo se jednog predivnog dana negde na padinama Alpa dok je sunce lagano zalazilo. On je uživao u suncu a ja u tome da ga fotografišem. I nakon tog dana sam shvatio zašto je mrmot nezvanična maskota i simbol ovog dela Alpa.
“When Chekhov saw the long winter, he saw a winter bleak and dark and bereft of hope. Yet we know that winter is just another step in the cycle of life. But standing here among the people of Punxsutawney and basking in the warmth of their hearths and hearts, I couldn’t imagine a better fate than a long and lustrous winter.”
