Znaš onaj osećaj kada auto u sred vožnje najednom utihne? Kao da je motor u sred takta zastao?
Kao da je stigao do granice, i da dalje neće moći. Ostao bez goriva. Knedla. Kraj.
Tišina na sekund. A sekund kao godina.
I pomisliš – to je to, jebeš ga.
Moglo je još malo.
Al’ ok, neka sekunda mora biti poslednja.
A onda, kao da se snega skupilo dovoljno za lavinu.
Kao da si stigao do vrha brda i krenuo u spust.
Savršen cvet u kišno jutro.
Onaj osećaj kada se popneš na vrh, svet je ostao ispod tebe i sve to pentranje je odjednom dobilo i te kakav smisao.
Kao da se oblačno nebo otvorilo u onom savršenom trenutku kad je sunce najlepše – crveno i narandžasto kao… lubav.
Motor odjednom proradi kako odavno nije radio. Ubrza, složi neke davno zaboravljene taktove, počne da šapuće, propeva. Prosto te šokira da i dalje može nešto što si odavno zaboravio da postoji. A kamoli da je i on nekada davno radio.
Pomalo te to i uplaši. Ali onako pozitivno, lepo. Nasmeješ se, od srca. Poželiš da dodaš gas i da vožnja traje… zauvek…
E taj osećaj.
Ali u grudima.
