Aosta je mali grad u severozapadnoj Italiji na ušću reka Butijera i Dora Balti. Grad se nalazi na raskrsnici puteva koji vode do alpskih prolaza Mali i Veliki Sen Bernard i tunela Mon Blan. U blizini grada su najviši planinski vrhovi Evrope: Mon Blan, Materhorn i Monte Roza.
Gotovo je nemoguće posetiti ovaj deo Alpa bez prolaska kroz Aostu. Ali, pošto se nalazi na raskrsnici veoma važnih puteva, Aosta je veoma retko odredište. Najčešće je to samo usputna tačka na putu do nekog od mnogih poznatih mesta u ovom delu sveta.
To je bila i moja priča sa ovim gradom dugo vremena. Godinama prolazim pored njega, ali nikad nisam imao dovoljno vremena da ga posetim. Uobičajeni komentar je – „Hej evo je Aosta – blizu smo tunela ispod Monblana“ već je postao uobičajena fraza na putovanju ovim delom Italije. A onda sam, jednog aprilskog jutra, ispravio tu grešku i konačno posetio Aostu. Ustvari… pila mi se kafa
Tog dana, za razliku od prethodnih poseta ovom kraju, put me je vodio kroz grad na putu do legendarnog prevoja Grand Sant Bernard. Gledajući ulice Aoste, osetio sam blagi osećaj krivice što se nikada nisam zaustavio u ovom gradu, ali pravi razlog da prestanem bio je taj što sam jednostavno umirao za šoljicom dobre kafe.
Tokom godina, moj ukus za mnoge stvari se menjao. To je normalno, svako iskustvo nas vodi u neke nove predele, neke nove želje, neke nove navike. I tako, običaji i navike su evoluirali… skoro svi osim jednog – apsolutna ljubav prema italijanskom espresu. Odavno sam shvatio da su Italijani ozbiljnije po pitanju kafe nego o hrani. Postoji nekoliko načina da uvredite Italijana, ali jedan od najgorih je da mu poslužite lošu kafu. Zato možete biti sigurni da kafa koju ćete dobiti u italijanskom kafiću može biti samo dobra, predivna… ma potpuno savršena.
Prethodne večeri sam stigao u Italiju i prenoćio u obližnjem kampu. Iako sam jutro započeo obilnim doručkom i šoljicom jake kafe, postoji ozbiljna granica u tome kakvu kafu možete da skuvate ispred kamperskog šatora. Kada sam spakovao kamp i spremio se da nastavim putovanje u pravcu Švajcarske, shvatio sam da mi zaista nedostaje tradicionalna šoljica italijanskog espresa. Bez mnogo oklevanja, umesto da ovog puta samo mahnem Aosti, odlučio sam da prošetam njenim ulicama i posetim par kafića.
Da odmah otklonim osećaj neizvesnosti koji vas je u ovom trenutku verovatno potpuno obuzeo: kafa je bila odlična. Što se toga tiče, Aosta je pravi italijanski grad sa matematički precizno uređenim kafićima na svakom koraku, prepunim najbolje italijanske kafe koju možete zamisliti.
Ali ispostavilo se da je Aosta mnogo više.
Istina je da po novim gradovima i mestima fotografišem one info table pa ih posle prepisujem i prepričavam kada treba ispričati najnoviji putopis. Uglavnom, godine 25. pre nove ere, Rimljani su osnovali koloniju Augusta Praetoria Salassorum, u kojoj je živelo 3.000 penzionisanih veterana. Tamo negde 11. godine pre Hrista Aosta je postala glavni grad provincije Alpes Graies („Sivi Alpi“) u tadašnjem Rimskom Carstvu.
S obzirom na takav početak istorije grada, ne čudi što je centralni deo grada Porta Preatoria – kapija nekadašnjeg rimskog garnizona. I tako, znamenitosti nekadašnjeg Rimskog carstva prolaze pored vas dok šetate ulicama ovog prelepog italijanskog grada. Neke od njih nećete ni primetiti, jer su na njih savršeno dograđene mnogo novije strukture … na šarmantno opušten italijanski način.
Postoji još jedna zanimljiva priča o ovom gradu koju rado pričam. Svojevremeno ga je neki holivudski genije za eksperimentalne droge izabrao da predstavlja Sokoviju – tipični istočnoevropski grad u Marvelovom filmu Osvetnici II.
Za taj film, Aosta je reorganizovana u istočnoevropski grad sa promenom svih tabli, reklama i znakova u gradu novim tablama ispisanim na – pazi sad – čistom srpskom ćiriličnom pismu. Ali to je priča koja zaslužuje poseban tekst.
Lokalno stanovništvo svoje običaje, jezik i kuhinju često naziva valdostanskom kulturom. Potrebno je neko vreme da se shvati da je Valdostan nastao iz francuske Val d’Aoste – doline Aoste. Svojevremeno kada sam pokazivao fotografije prijateljima, dobio sam vrlo logično pitanje koje mi nikada do tada nije palo na pamet – kako to da jedna Italijanska pokrajina nosi Francusko ime?
Međutim u ovome nema ničega neobičnog. Jedno od iskustava koje možete imati u Aosti je pokušaj da razgovarate sa autohtonim ljudima na njihovom jeziku. Lokalni jezik se zove Valdotainand. To je dijalekt jezika koji se govori u oblastima oko Monblana i predstavlja zbunjujuća mešavina francuskog, italijanskog i latinskog. Sa osrednjim poznavanjem francuskog, osnovnim razumevanjem italijanskog i skoro nepostojećim poznavanjem latinskog, mogao sam da razumem meštane, ali jedva 🙂
Na kraju se ispostavilo da je Aosta prelep mali grad. Ušuškan u zelenoj dolini, okružen planinskim vrhovima koji paraju nebo, ovaj grad je dom za dve alpske reke. Njegove ulice prepune rimskih ruševina zaslužuju posetu i obilazak. Drago mi je što sam posle mnogo godina konačno ispravio nepravdu učinjenu Aosti i proveo jedan prelep dan na njenim šarmantnim ulicama. A i kafa je bila savršena 😉
